Koliko smo bezbjedni u saobraćaju

KOLIKO SMO BEZBJEDNI U SAOBRAĆAJU ?

Koliko često ste ove godine naišli na saobraćajni udes? Ko provodi dosta vremena na putu nagledao se udesa. U Evropi na milion stanovnika godišnje u saobraćajnom nesrećama strada oko 10 ljudi (preko te brojke se smatra da saobraćaj izlazi iz bezbjednih okvira). Kakvo je stanje u Crnoj Gori? Nažalost, po tome smo daleko iznad prosjeka Evrope. Mi smo sa 600.000 stavnovnika blizu cifre od 100 poginulih godišnje.

Policija saopštava brojke. Brojke o broju kažnjenih vozača, o broju oduzetih vozačkih dozvola, o broju napisaninih prekršajnih prijava o broju isključenih vozila... Ministar još kaže da je ove godine uvećan broj kažnjenih vozača, ali i pored toga broj stradalih se povećava, ili možda uprkos tome. Nažalost, pokazalo se još jedanput da se efikasnost rada saobraćajne policije ne mjeri brojem napisanih prijava, brojem oduzetih vozačkih dozvola, brojem isključenih vozila... To su samo brojke koje ulaze u statistiku i ne govore nam ništa o sigurnosti na našim drumovima. Šta radi sobraćajna policija?

Saobraćajna policija je tu radi nas i naše bezbjednosti. Ona treba da nam pruži dodatnu dozu sigurnosti. Zbog toga, tamo gdje ih ima trebalo bi da su primjetni na drumu. To je uostalom praksa i svih evropskih država. Na taj način ostali učesnici u saobraćaju znaju da su tu i osjećaju se sigurno. Da li je to slučaj sa našom policijom? Imamo li povjerenja u našu policiju?

Iskakanjem iz žbuna da bi se naplatila kazna prekoračenja brzine od desetak kilometara ili zaustavljanjem vozila na sred prometne dionice saobraćajni policajac neće pokazati da je tu radi naše sigurnosti. Mi, kao učesnici u saobraćaju treba da imamo povjerenja u saobraćajnu policiju. Imamo li? ...
Postavljanjem policijskih patrola na relativno sigurne dionice puta, ali sa većom mogućnošću za pravjenjem prekršaja takodje se ne stiče poverenje u policiju. Da, na toj dionici će najverovatnije i manje rizični vozači napraviti neki prekršaj. Tu skrivena policijska patrola iza nekog žbuna koja sa radarom lovi nekoga ko će za par desetina prekoračiti ograničenje brzine svakako ne utiče na poboljšanje bezbjednosti na putevima. To utiče na statisiku o broju kažnjenih vozača. Hoće li vozač koji je na ovaj način kažnjen ubuduće voziti pažljivije? Ili će biti ogorčen postupkom policije? Policija bi trebala da preventivno utiče na vozače.

Na opasnim dionicama, gdje su zabelježeni česti saobračajni udesi, gdje prekšaje uglavnom i čine rizični vozači, po nekom pravilu nema saobraćajne patrole. Na taj način bi bilo manje kažnjenih vozača, ali bi saobraćaj bio sigurniji. To bi bila razlika izmedju represivnog i preventivnog djelovanja policije. Ako se stvore vozači ogorčeni radom policije to neće stvoriti preduvjete za sigurnu vožnju. Preventivnim djelovanjem se stiče i medjusobno povjerenje.

Ipak, da li je saobraćajna policija kriva zbog ovolikog broja smrtnih slučajeva na našim drumovima? Nije. Ipak saobraćajna policija radi svoj posao. Npr. U Budvanskoj opštini najrizičnija dionica puta se pokazala od Jaza do Lastve Grbaljske. Ima li tamo saobračajne policije? Naravno da ima, jer su očigledno potrebni na toj dionici. Nažalost, to je jedan od ređih primjera. Ali kada patrola stoji na pravcu poslije Markana prema Kotoru gdje je iscrtana raskrsnica na putu (koja ne postoji) i tu hvata prekršitelje onda se kod velike večine stiče utisak da policija nije na putu da utiče na sigurnost, već da se popuni budjet. No, policija ne uzrokuje saobračajni udes.
Ako ne možemo da okrivimo policiju, možemo li naše ceste. Kada pogledamo stanje puteva u Crnoj Gori možemo doći samo do jednog zaključka. Katastrofalno stanje. Ko je vozio do susjedne Hrvatske, ili Srbije, pa i Albanije biće mu još jasnije u kakvom očajnom stanju su naši putevi. No, i pored katastrofalnog stanja naše putne mreže ne možemo ih okriviti za ovoliki broj stradalih u saobraćaju.

Kakva nam je kultura u saobraćaju? Jesmo li svjesni kada kršimo propis ili nam je to postalo toliko uobičajno da više i ne primetimo da smo u prekršaju. Poštovanje saobraćajnih propisa znači i kulturu u saobraćaju. Upravo je broj stradalih u srazmjeri sa našom kulturom u saobraćaju. Po tome smo na dnu evropske ljestvice. Opet, kultura u saobraćaju je odraz opšte kulture nacije... a to je sociološki problem koji zadire mnogo dublje od problema u saobraćaju. Zato, tu i nije dovoljan saobraćajni policajac da reguliše takvo stanje. Možda da sa njim radi tim psihologa i sociologa. Kultura je problem našeg društva.
Zašto se tako ponašamo? Imamo razne izgovore, tipa: policija ne radi svoj posao kako treba, putevi su nam očajni, automobili još gori jer je standard loš, ili nam je automobil premoćan za ove puteve... Pitanje: jesu li to dovoljni razlozi da ne stanete ispred pješačkog prelaza i propustite, recimo, djecu koja idu u školu, ili nekog tamo antipatičnog lika. Opet kultura, pa tek onda i ona saobraćajna.

Zajednički imenitelj večine tragedija je brzina. Koga da krivimo za ovakvo stanje u saobraćaju? Nema pravog odgovora, mada najviše smo krivi svi mi. Hoće li biti bolje? Putevi jesu loši, i na to ne možemo da utičemo, ali možemo da utičemo na kulturu u saobraćaju i to vrlo jednostavno. Krenimo od sebe.

Na kraju sve se svodi na statistiku, a ona ovako izgleda:
1964. godine - poginulo 32 osobe
1990. godine - poginulo 140 osoba
1991. godine - poginulo 139 osoba
1998. godine - poginulo 174 osoba
1999. godine - poginulo 146 osoba (od toga 5 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 718, a lakše 1.585 učesnika u saobraćaju
2000. godine - poginula 81 osoba (od toga 5 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 577, a lakše 1.356 učesnika u saobraćaju
2001. godine - poginulo 105 osoba (od toga 4 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 604, a lakše 1.353 učesnika u saobraćaju
2002. godine - poginula 81 osoba (od toga 3 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 554, a lakše 1.280 učesnika u saobraćaju
2003. godine - poginulo 84 osoba (od toga 5 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 436, a lakše 1.266 učesnika u saobraćaju
2004. godine - poginula 91 osoba (od toga 6 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 468, a lakše 1.282 učesnika u saobraćaju
2005. godine - poginulo 95 osoba (od toga 6 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 483, a lakše 1.459 učesnika u saobraćaju
2006. godine - poginulo 85 osoba (od toga 9 biciklista i motociklista), teže povrijeđeno 509, a lakše 1.748 učesnika u saobraćaju
2007. godine - poginulo 122 osobe (od toga 0 biciklista i 5 motociklista), teže povrijeđeno 583, a lakše 2.213 učesnika u saobraćaju
2008. godine - poginulo 112 osoba (od toga 3 biciklista i 3 motociklista), teže povrijeđeno 517, a lakše 1.956 učesnika u saobraćaju
2009. godina - poginulo 100 osoba (od toga 8 biciklista i 4 motociklista), teže povrijeđeno 497, a lakše 1.981 učesnika u saobraćaju
2010. godina - poginulo 95 osoba (od toga 1 biciklista i 11 motociklista), teže povrijeđeno 448, a lakše 1.651 učesnika u saobraćaju
2011. godina - poginulo 58 osoba

Uzroci saobraćajnih nezgoda po MUP-u:*
Na osnovu analitičkog praćenja i proučavanja saobraćajnih nezgoda i njihovih posljedica, glavni uzroci saobraćajnih nezgoda su:
1. nedovoljan nivo svijesti kod gradjana o opasnostima koje im prijete kao učesnicima u drumskom saobraćaju;
2. nizak nivo saobraćajne kulture kod učesnika u saobraćaju;
3. nepoštovanje ili nepoznavanje propisa iz oblasti bezbjednosti saobraćaja na putevima;
4. nedovoljna obučenost – edukovanost kandidata za vozače i vozača.
Navedeni uzroci se najčešće manifestuju kroz:
1. slabu koncentraciju učesnika (vozača i pješaka) na uslove u kojima se odvija saobraćaj i na konfiguraciju terena kroz koji je izgradjen put kojim se kreću;
2. nepoštovanje prava prvenstva prolaza drugih učesnika u saobraćaju;
3. kretanje vozilom brzinom većom od dozvoljene;
4. neprilagodjavanje brzine kretanja vozila osobinama i stanju puta i drugim saobraćajnim uslovima;
5. nepropisno preticanje i obilaženje vozila;
6. upravljanje vozilom pod dejstvom alkohola, droga i drugih opojnih sredstava;
7. upravljanje neregistrovanim i tehnički neispravnim vozilom;
8. upravljanje vozilom prije sticanja prava na upravljanje i dr.
* - ovo je iz izvješzaja koji je pisan 2010 god., ali sam ga stavio jer vjerujem da nije mnogo promjenjeno stanje.

Ajde u čitavu priču da unesemo brojke te da vidimo koliko je opasano voziti motocikl u Crnoj Gori. Precizne podatke imamo za četri godine (2007, 2008, 2009 i 2010 god.) te ćemo na osnovu te četri godine izvući neki zaključak.

Tokom 2007 godine u Crnoj Gori je bilo 198.889 registrovanih vozila, od čega je 2.993 motocikala. Iz ovoga poizilazi da u saobraćaju motocikli učestvuju sa 1,51%. Ovo je zaista mali postotak motocikla u saobraćaju, no, i pored toga svake godine se bilježe smrtni slučajevi na motociklima. Te godine je poginulo 5 motociklista ili njihovih suvozača. Ako znamo podatak da je te godine u Crnoj Gori u saobraćaju ukupno poginulo 122 osobe dolazimo do zaključka da motociklisti u crnoj statistici učestvuju sa 4,1%. Čisto statistički gledano, te godine je postajala 2,7 puta veća mogućnost da se pogine na motociklu nego na nekom drugom prevoznom srestvu.

Tokom 2008 godine dolazi do povećanja ućešća motocikla u sobraćaju te oni sada saćinjavaju ukupno 1,99% vozila u saobraćaju (od 212.058 vozila 4.209 su motocikli). Interesatno, i pored povećanja broja vozila i motocikla u saobraćaju broj smrti na drumovima je manji te se crna brojka zaustavila na 112 osoba. Od tog broja 3 smrti su zabelježene vezane za motocikle, što će reći da su motociklisti u crnoj statistici učestvovali sa 2,7%. Po statistici bitno je popravljena sigurnost vožnje motocikla, no tokom 2008 godine 1,3 puta je bila veća mogućnost da se nastrada na motociklu nego na nekom drugom vozilu.

Motocikli postaju sve popularniji te tokom 2009 godine sačinjavaju čak 2,4% voznog parka (od 203.437 vozila 4.817 otpada na motocikle). Nešto manji broj vozila u saobraćaju je doprineo i tome da se crna statistika zaustavi na 100 osoba, a kako je u toj brojci bilo 4 motociklista zaključujemo da su motociklisti učestvovali sa 4%. Ipak, te godine su u saobraćaju daleko najlošije prošli biciklisti. Nemam podatak koliko ima bicikala u Crnoj Gori i sa koliko ih se učestvuje u saobraćaju, ali sam mišljenja da ih ima manje nego motocikala. No, i pored toga zabelježeno je čak 8 smrtnih slučajeva na biciklu.

Broj motocikla u saobraćaju je približan prošloj godini, te 2010 motocikli sačinjavaju 2,38% voznog parka (od 187.913 vozila motocikli čine 4.492). Izgleda da je taj nagli bum od prošle godine došao do izražaja tokom sezone 2010 kada je zabelježen i nagli porast smrtnih slučajeva na motociklima. Naime, te godine je poginulo čak 11 motociklista. Kako je ukupan broj poginulih u saobraćaju te godine bio 95 ispada da su motociklisti učestvovali sa 11,5% u crnoj statistici. Vozeći se na motociklu čak je 4,9 puta bilo vjerovatnije nastradati nego na nekom drugom prevoznom sredstvu. Šta ovo govori? Najpre, da nagli porast broja motocikla nije pratila ni adekvatna obuka. Ako zaključim da su motocikli opasni neću ništa novo reći. Trend ovako visokog procenta poginulih motociklista nastavio se i u 2011 godini (nemam trenutno precizne podatke) što će reći da je stanje na našim putevima poprilično zabrinjavajuće. Ako pogledamo crnu hroniku na našem forumu može se doći do nekog zaključka da bi se ova brojka smanjila adekvatnijom obukom (odnosno, da neiskusni vozači ne mogu odmah da uzmu snažne motocikle) i upotrebom adekvatnih kaciga.